„… Путовање кроз горостасне планине кучајске до следећег мензиле – касабе МАЈДАН (Мајданпек), настављено је 16. новембра. Пошто код Мајданпека није било поља погодног за логориште војска је разапела шаторе по околним шумама.
О рудном богатству мајданпечког краја, рударској производњи и самом месту Ускудар је оставио, историографији до сада сасвим непознате податке: „Планине које се зову Мајдан (тур. ма’ден, рудник, руда), нижу се једна на другу, промишља Творца сличне гвозденој решетки. Све оне богате су гвозденом рудом па зато овде има безброј топионица и калхана. [33] Становништво од вајкада живи од производње гвожђа: вади гвоздену руду и пречишћава је у калханама. У сред поменутих планина налази се једно поље које је дугачко три сата хода, а широко 3-4 дунума [300-400 м]. На средини поља је мала река и овде се налазе пећи за топљење гвожђа и калхане. На источном крају поменутог поља налази се касаба Мајдан. Касаба Мајдан од давнина припада Смедеревском санџаку и посебан је кадилук. Има једно мало четверострано утврђење са бедемима, дужине и ширине отприлике по 60 аршина [45,5 м] саграђено од камена. У вароши има преко 500 кућа и небројено дућана. Због освајања неверника сво становништво се расуло и разбежало па је зато поменута касаба сада празна, разорена и разрушена. Растојање до овог мензиле је девет сати, а пошто пут целом дужином води кроз шумовите планине, кретање и пролазак задали су пуно мука и тешкоћа. Пошто је земља у овим планинама сва од гвоздене руде, руда утиче да трава уопште не расте; планине су без траве, али зато има у изобиљу, изузетно високог, огромног дрвећа. Од његовог мноштва сунчева светлост не допире до тла па трава не може да расте јер је стално у сенци. …“
Мр Татјана Катић
Сувоземни ПУТ ОД БЕОГРАДА ДО Видина
Према дневнику похода Мустафа-паше Ћуприлића 1690. године
ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС, књ. XLVII (2000), Београд, 2002, стр. 103-115
Majdanpek - online učionica istorije 