Ученици 6-1 и 6-2 у посети Музеју, где су имали прилике да се поново упознају са поставком у Завичају метала
Видовдан је непокретни верски празник који празнују Српска православна црква (15. јуна по јулијанском, односно 28. јуна по грегоријанском календару) и Бугарска православна црква.
У српском народу овај празник има веома велики значај; у њему се преплићу веровања и народни обичаји, као и веома значајни историјски догаћаји. Српска православна црква је први пут овај празник унела у свој календар тек 1889. године. У календару Српске православне цркве налази се и празник који обележава Светог мученика Лазара, кнеза српског; исти датум помиње се и као празник старозаветног пророка Амоса (славе српског кнеза Лазара). Према „Прологу“ истог дана Српска православна црква слави и свог патријарха Јеферма кога је Сабор изабрао 1375. године.
За овај празник постоји више верзија о пореклу народног назива, од којих ни једна до данас није потврђена.
У српском народу овај празник има веома велики значај; у њему се преплићу веровања и народни обичаји, као и веома значајни историјски догаћаји. Српска православна црква је први пут овај празник унела у свој календар тек 1889. године. У календару Српске православне цркве налази се и празник који обележава Светог мученика Лазара, кнеза српског; исти датум помиње се и као празник старозаветног пророка Амоса (славе српског кнеза Лазара). Према „Прологу“ истог дана Српска православна црква слави и свог патријарха Јеферма кога је Сабор изабрао 1375. године.
За овај празник постоји више верзија о пореклу народног назива, од којих ни једна до данас није потврђена.
По једној од верзија Видовдан представља наставак слављења словенског божанства Световида, који је сматран богом изобиља и рата и за којег се претпоставља да је можда био српски врховни бог. Споменици о Световиду и његовом култу су многобројни и врло опширни у хроникама страних хроничара. Хелмалд, Сакс Граматик, Книтлинг Зага и многи други споменици описују Световида, његов храм, култ, начин прорицања помоћу белог коња, њему посвећеног итд. Световид је био велики бог Словена на острву Рујну. О томе постоје извесна Хелмолдова сведочанства, који у 52. глави своје хронике говори да је међу многобројним Словенским боговима, господарио Световид ( Zvantevith ), бог земље Рујана. Хроничари Хелмолд и Сакс Граматик тврде да је Световидово име настало од имена неког хришћанског калуђера из Корвеје. Од свих словенских божанстава Световид је сматран за најзначајнијег, јер су његова пророчанства била најизвеснија. Да би му указали посебно поштовање Словени су једном годишње из свих словенских крајева приносили на жртву по једног хришћанина, кога су одређивали коцком, доносили су и разне друге дарове за жртву овом богу. Посебно су обожавали и поштовали храм овог бога, нису дозвољавали да се у њега куну нити да се сам приступ храму запрља било чиме, чак ни у ратовима. Световидово пророчиште је било веома познато, Словени су са свих страна долазили у Аркону, да им се прориче и за ту прилику увек су са собом доносили по нешто од дарова. По Саксу, Сватовид је имао четири главе, свака је окренута на по једну страну света тако да он све види. Његов ум превазилази сва времена; он познаје прошлост, садашњост и будућност. За овај празник везују се и многи народни обичаји и веровања да Видова трава – Видовчица треба да се бере у раним јутарњим сатима, пре Сунца. Росом наквашена трава Видовчица потапала би се у воду да би се њоме умили сви укућани, ради здравља. Тако убрана Видова трава служила је и девојкама за предсказивање снова, који би се остварили оним девојкама чије су намере биле да у сну виде свог будућег изабраника. Оне би Видову траву са првим и последњим залогајем хлеба и мало соли стављале под јастук и говориле:
„Виде, Виде! Тако ти соли и хлеба, земље и неба, кажи ми ко ће ми бити суђен, доведи га у сан…!“
На овај дан је остао обичај да се из куће износи рухо да би било виђено, изношена је девојачка спрема, затим се бројао новац верујући да ће се тако убудуће више множити, виноградари су веровали да ако на овај дан пада киша неће добро родити грожђе, док су ратари избегавали било коју врсту рада на овај дан, посебно пољске радове. Такође, по народном веровању у поноћ, уочи самог Видовдана реке постану црвене и потеку узводно. Сматра се и празником за очи, тј. „празником који отвара очи“. На Видовдан, кажу, све се види, као на Косову што се видело „ко је вјера а ко невјера“. На месту битке на Газиместану, расте као ендемска врста, црвени косовски божур. Поред изниклих божура, из крви српских јунака негује се и мит о лековитој моћи камена натопљеног људском крвљу после боја на Косову, који су рођаци погинулих јунака носили са собом кући и чували као највећу светињу, приписујући му исцелитељску моћ. Камен је црвене боје, нијансе људске крви, а носи назив „убојити камен“. Он се користи за лечење убоја ( повреда насталих услед неког ударца или нагнечења), а носи и назив „бојни камен“ или „бојев камен“.
У протеклих шест векова празник Видовдан је за српски народ имао веома велики значај који проистиче из историјских догађаја, везаних за овај датум. Најзначајнији и најпознатији од свих догађаја који су се десили у историји српског народа на овај дан,је Бој на Косову ( погибија српског кнеза Лазара ) за којег су везане многобројне легенде. После битке на реци Марици 26. септембра 1371. године Турци су више пута продирали на српске територије, али су ти упади били повремени, мањег обима и врло успешно сузбијани. Прва од српских земаља која је доспела под турску власт била је Македонија, чиме је турцима био отворен пута за њихова даља освајања. Кнез Лазар им се врло успешно супротстављао и 1386. године на Плочнику, у Топлици, задао им тежак пораз. Овај пораз је служио турцима као опомена, па је турски султан Мурат I почео темељно и одлучно да се припрема за бој против кнеза Моравске Србије и његових савезника. Кнез је предузео све неопходне мере за одбрану своје земље. Позвао је све балканске хришћане да заједнички наступе ради одбране од Турака, али му се једино придружио зет, господар Косова, Вук Бранковић. Босански краљ је послао одред војске с војводом Влатков Вуковићем, састављен од Срба из области Алтомановића, која је до недавно била у саставу Србије. До битке је дошло на Видовдан, 15. јуна 1389. године по старом календару. Војске су се сукобиле на Косову пољу у близини Приштине. Турску војску је предводио Мурат I са којим су била и његова два сина Јакуб и Бајазит, као и његове најбоље војсковође. О збивањима током битке, нема поузданих информација. Сигурно се зна да су оба владара погинула, кнез Лазар и султан Мурат. Према предању, Мурата је убио српски великаш Милош Обилић, док је кнез Лазар био заробљен, а затим по наређењу Муратовог сина Бајазита био и погубљен. Када је кнез Лазар погубљен, српска војска је почела да се осипа. Са бојног поља први је отишао Влатко Вуковић са својом војском. Отпор је постао узалудан па је исто учинио и Вук Бранковић. Народно предање приписује Вуку издајство које је историјски неосновано. Извесно је да у бици није учествовао други Лазарев зет, Ђурађ II Балшић, који је и раније био у савезу са Турцима. Пошто је први сазнао за очеву смрт, Бајазит је да би дошао на власт наредио да погубе и његовог брата Јакуба. После боја, турска војска се повукла са Косова да би султан учврстио своју власт у престоници. Последице битке осетила је само српска страна, која није имала ни људског, ни војничког, ни економског потенцијала да се супротстави Османлијама. Исход битке је остао неизвестан, оба владара су погинула. Највероватније да је то ,међу савременицима створило забуну. Према правилима средњег века, војска која би прва напустила бојиште сматрала се пораженом.
„Виде, Виде! Тако ти соли и хлеба, земље и неба, кажи ми ко ће ми бити суђен, доведи га у сан…!“
На овај дан је остао обичај да се из куће износи рухо да би било виђено, изношена је девојачка спрема, затим се бројао новац верујући да ће се тако убудуће више множити, виноградари су веровали да ако на овај дан пада киша неће добро родити грожђе, док су ратари избегавали било коју врсту рада на овај дан, посебно пољске радове. Такође, по народном веровању у поноћ, уочи самог Видовдана реке постану црвене и потеку узводно. Сматра се и празником за очи, тј. „празником који отвара очи“. На Видовдан, кажу, све се види, као на Косову што се видело „ко је вјера а ко невјера“. На месту битке на Газиместану, расте као ендемска врста, црвени косовски божур. Поред изниклих божура, из крви српских јунака негује се и мит о лековитој моћи камена натопљеног људском крвљу после боја на Косову, који су рођаци погинулих јунака носили са собом кући и чували као највећу светињу, приписујући му исцелитељску моћ. Камен је црвене боје, нијансе људске крви, а носи назив „убојити камен“. Он се користи за лечење убоја ( повреда насталих услед неког ударца или нагнечења), а носи и назив „бојни камен“ или „бојев камен“.
У протеклих шест векова празник Видовдан је за српски народ имао веома велики значај који проистиче из историјских догађаја, везаних за овај датум. Најзначајнији и најпознатији од свих догађаја који су се десили у историји српског народа на овај дан,је Бој на Косову ( погибија српског кнеза Лазара ) за којег су везане многобројне легенде. После битке на реци Марици 26. септембра 1371. године Турци су више пута продирали на српске територије, али су ти упади били повремени, мањег обима и врло успешно сузбијани. Прва од српских земаља која је доспела под турску власт била је Македонија, чиме је турцима био отворен пута за њихова даља освајања. Кнез Лазар им се врло успешно супротстављао и 1386. године на Плочнику, у Топлици, задао им тежак пораз. Овај пораз је служио турцима као опомена, па је турски султан Мурат I почео темељно и одлучно да се припрема за бој против кнеза Моравске Србије и његових савезника. Кнез је предузео све неопходне мере за одбрану своје земље. Позвао је све балканске хришћане да заједнички наступе ради одбране од Турака, али му се једино придружио зет, господар Косова, Вук Бранковић. Босански краљ је послао одред војске с војводом Влатков Вуковићем, састављен од Срба из области Алтомановића, која је до недавно била у саставу Србије. До битке је дошло на Видовдан, 15. јуна 1389. године по старом календару. Војске су се сукобиле на Косову пољу у близини Приштине. Турску војску је предводио Мурат I са којим су била и његова два сина Јакуб и Бајазит, као и његове најбоље војсковође. О збивањима током битке, нема поузданих информација. Сигурно се зна да су оба владара погинула, кнез Лазар и султан Мурат. Према предању, Мурата је убио српски великаш Милош Обилић, док је кнез Лазар био заробљен, а затим по наређењу Муратовог сина Бајазита био и погубљен. Када је кнез Лазар погубљен, српска војска је почела да се осипа. Са бојног поља први је отишао Влатко Вуковић са својом војском. Отпор је постао узалудан па је исто учинио и Вук Бранковић. Народно предање приписује Вуку издајство које је историјски неосновано. Извесно је да у бици није учествовао други Лазарев зет, Ђурађ II Балшић, који је и раније био у савезу са Турцима. Пошто је први сазнао за очеву смрт, Бајазит је да би дошао на власт наредио да погубе и његовог брата Јакуба. После боја, турска војска се повукла са Косова да би султан учврстио своју власт у престоници. Последице битке осетила је само српска страна, која није имала ни људског, ни војничког, ни економског потенцијала да се супротстави Османлијама. Исход битке је остао неизвестан, оба владара су погинула. Највероватније да је то ,међу савременицима створило забуну. Према правилима средњег века, војска која би прва напустила бојиште сматрала се пораженом.
Важно је поменути да су се на овај дан било намерно или случајно десили и други такође значајни историјски догађаји.
Поред Косовског боја истичу се :
Поред Косовског боја истичу се :
- Године 1876. Србија је објавила рат Турцима у коме је српска војска однела победу и Србија стекла независност (1878);
- Године 1878. започета је расправа на Берлинском конгресу о Кнежевини Србији;
- Године 1914. Гаврило Принцип је извршио атентат на аустроугарског престолонаслендика Франца Фердинанда у Сарајеву;
- Године 1919. завршен је рад Париске мировне конференције;
- Године 1921. донешен је Устав уједињене југословенске државе (познат као Видовдански устав)
- Године 1948. донешена је резолуција Информбироа;
- Године 1989. политика Слободана Милошевића је доживела свој највећи успех;
- Године 1990. у Загребу је укинута конститутивност српског народа у Хрватској;
- Године 2001. Слободан Милошевић је изручен Трибуналу у Хагу.
У историјском погледу, Видовдан је празник српског народа.
„…Видовдан представља опредељење једног народа да у свом свету остане доследан идеалима који су красили његове свете претке…Наша народна историја је једна дубока драма…Косовски завет је много шири од поља Косова, он представља вековну борбу за слободу и наду у бољу и светлију будућност…“
Majdanpek - online učionica istorije 