Период у Француској уочи револуције назван је епохом просвећености. Успешне су биле све науке, нарочито филозофија која је развила посебан правац рационализам. Рационалисти су се бавили политиком, залажући се да се у Француској заведе просвећени апсолутизам. Представници просвећеног рационализма били су Шарл Мотескје, Франсоа Волтер, Жан Жак Русо и енциклопедисти – филозоф Дени Дидро и математичар Жан Даламбер. Најзначајније дело Монтескјеа је Дух Закона у којем он предлаже да се Француска уреди као уставна монархија у којој ће власт бити подељена као у САД. Волтер је оштро критиковао политичко уређење Француске и цркву, а нарочито се окомио на богатство цркве и верску нетрпељивост. Русо се прославио делима Расправа о наукама и уметностима, Емил и Друштвени уговор. Овим последњим је инспирисао будуће ауторе Декларације о правима човека и грађанина.
Просветитељи су у ствари темељно идеолошки припремили фрацуски народ на радикалне промене које је он извршио за време Револуције.
Ток револуције 1789 – 1794.
Француска је уочи револуције имала око 25 милиона становника подељених у три сталежа. Први и други сталеж чинили су племство и свештенство и бројали су око 300 000 припадника, док су Трећи сталеж чинили сви остали. Прва два сталежа била су привилегована, имала су власт, била су изузета од плаћања пореза, њихови припадници живели су раскошно. Трећи сталеж био је потпуно обезправљен. На челу државе стајао је краљ Луј XVI са својом супругом Маријом Антоанетом. Краљ је био појам апсолутистичког владара.
Почетак кризе у Француској почео је за време Луја XV када је Француска почела да губи колоније, а криза је настављена услед раскошног живота краља и његове свите, племства и свештенства, као и вођења скупог рата против Енглеза у Америци. То је француску државну касу потпуно испразнило. Поједини финасијски стручњаци као што је био министар Тиргоа и Некера покушали су да реформама које су подразумевале опорезивање племства и свештенства обезбеде нове приходе за државу, али су све реформе завршавале неуспехом, јер би их краљ стопирао услед противљења племства и свештенства. Пошто решење кризе није пронађено краљ је сазвао Скупштину државних сталежа која није сазивана 175 година и која је требала да му одобри нове порезе и зајмове. Краљ је био убеђен у успех јер се у скупштини гласало по сталежима.
Скупштина се састала у Версају 5. маја 1789. године. Трећи сталеж је имао исти број посланика као и преостала два, али је увек могао да буде надгласан. Да би избегао надгласавање Трећи сталеж се 17. јуна прогласио народном скупштином, а она је донела одлуку да се не разилази све док Француска не добије усат. Краљев покушај да растера скупштину завршио је неуспехом.
Посланици су затим скупштину прогласили уставотворном. Краљ је окупио војску с циљем да уставотворну скупштину растера. Али ратоборни Парижани су одговорили тако што су заузели и спалили тамницу и тврђаву Бастиљу, симбол краљевог апсолутизма и тираније. Овим догађајем заправо почела је револуција.
Уставотворна скупштина је потом 5. августа 1789. донела одлука о укидању феудализма. Други значајан акт који је ова скупштина донела била је Декларација о правима човека и грађанина 26. августа 1789. године. Овим актом сви грађани Француске изједначени су пред законом и прописана су њихова права и заштита. Сауверенитет државе почивао је на нацији.
- године уставотворна скупштина донела је Устав. По Уставу Француска је постала уставна монархија. Краљ је добио право суспезивног вета којим је могао да одложи али не и да одбије усвајање закона. Бирачко право било је ограничено на богатије Французе, Француска је подељена на департмане (округе), проглашена је слобода вере, уведене су јединствене мере, новац и судови и централизована је државна управа. Уставотворна скупштина је затим постала Законодавна.
У овом периоду настале су прве политичке странке у Француској. Најзначајнији су били Јакобинци предвођени Максимилијаном Робеспјером, који су окупљали републиканце. Радикално крило Јакобинаца чинили су жирондинци, а демократско крило монтањари. У Кордиљерски клуб улазила је ситна буржоазија и сиромашни, а предводили су га Жан – Пол Мара Жорж – Жак Дантон. Фејански клуб чинили су монархисти.
Краљ је максимално користио право суспензивног вета и притом позивао помоћ из иностранства из Аустрије, краљичине домовине. Француска се брзо нашла у рату са Аустријом којој је пришла Пруска. У драматичним тренуцима по Француску и њену револуцију, Јакобинци су предузели одлучан корак. 1792. године ухапсили су краља и укинули монархију. Краљ је са краљицом потом погубљен на гиљотини. Уследили су ратни успеси и победа код Валмија. У овим тешким тренуцима настала је будућа француска химна Марсељеза коју је компоновао Руже де Лил.
Септембра 1792. састало се законодавно тело – Конвент (скупштину равноправних грађана). Конвент је прогласио републику уз крилатицу Слобода, једнакост, братство.
Наступио је период Јакобинске диктатуре (1792 – 1794.) у којем су се Јакобинци брутално разрачунали са свим присталицама монархије и противнцима револуције. На хиљаде људи је убијено на гиљотини. Француском су владали истакнути чланови Ковента. Извршна власт је била у рукама Комитета за јавну безбедност и Комитета јавног спаса. Јакобинци су почетком 1794. године успели да протерају непријатеље из Француске. Јакобинци су 1793. донели републикански и демократски Устав . овим уставом који није ступио на снагу предвиђао је опште право гласа, федерално уређење, изгласавање важних закона путем референдума, слободу штампе и личне слободе. Јакобинска диктатура је због свега овога представљала врхунац револуције.
Због великог терора који су вршили, Јакобинци су постали веома омрзнути. Због тога су чланови Комтитета јавног спаса организовали заверу 1794. и вође Јакобинаца Роеспјера, Сен Жиста и Кутона ухапсили и послали на гиљотину.
Ток револуције од 1794 – 1799. године
Сломом Јакобинацареволуција је ушла у мирнију фазу и сплснуо је револуционарни занос. Власт је преузела крупна буржоазија која је је 1795. године донела нови Устав. Овај Устав задржао је републиканско уређење, али је укинуо опште право гласа. Законодавна власт припала је Савету, а извршна Директоријуму који се састојао од 5 директора. Уставом је власт била сконцентрисана у рукама имућнијег дела Француза.
Директоријум је имао успеха у војним и дипломатским пословима. Французи су били веома успешни у ратовима са Пруском, Холандијом, Шпанијом и Аустријом. У тим ратовима стасала је једна нова веома способна генерација официра предвођена Наполеоном Бонапартом. Унутрашње политичке борбе у Директоријуму искористио је Наполеон који је 1799. године извршио државни удар. Власт су прееузела тојица конзула – Наполеон, Сијес и Роже – Дико. Потом је донет нови Устав којим су дата велика овлашћења првом конзулу Наполеону.
Наполеоновим преузимањем власти Револуција је била завршена, али то не значи да су њене идеје убрзо заборављена. Напротив, Наполеон који се сматрао сином револуције, настојао је да њене тековине учврст, а кроз своја освајања и прошири.
Преузето са http://novakovdusan.blog.rs
Majdanpek - online učionica istorije 