Средњовековни градови

У раном средњем веку, у већем делу Европе није било градова који су имали функцију производног и трговачког центра. Велика померања становништа (сеоба народа), ратова и болести су проузроковали разарање већине градова Римског царства, прекид трговине и нагли пад производње робе. Рани средњи век карактерише аутархична привреда где је свако село, феуд и област производило све што је неопходно за опстанак сопственог становништва. Са прекидом великих сеоба, трговина почиње полако да се обнавља, док су промене у пољопривредној производњи и унутрашња колонизација незаузетог земљишта омогућили појаву вишкова којим се могло трговати. Чак и у раном периоду средњег века, постојала су насеља која су се доминантно бавила занатством (обично седишта владара, високог племства и црквених поглавара). Са обновом трговине, занатска насеља као и села на погодном положају се све више окрећу производњи занатских добара и трговини. Да би насеље занатлија и трговаца могли да функционише, становници тих насеља су морали бити правно слободни (за разлику од кметова) и морали су имати неке правне гаранције свог положаја и имовине. Да би се заштитили и ефикасније борили за своја права, грађани су ступали у цехове (братовштине). Почев већ од 11. века, многи градови добијају привилегије и то обично путем откупа од господара, оружаном борбом или даровницама краља.

У многим земљама, владари и феудалци (црквени и световни) привлаче колонисте давањем одређених привилегија. Ако је основан потпуно нов град, господар територије је уговором ослобађао досељенике одређених плаћања (трајно или на одређен рок), одобравао градска права а по угледу на статут старијег оближњег града (или града из којег су досељеници дошли) и друге олакшице.

У средњем веку постојало је више типова градских самоуправа али најчешћи су били:

властелински градови (на територији феудалца који је граду дао привилегије),

црквени градови

слободни краљевски градови.

Извор Wijipedia