„…Из Рајкова се још једном песмо уз брдо и почесмо силазити у М. Пек. М. Пек посматран са брда изнад њега чини леп, идилски, утисак, а када се већ у њега уђе врло је пријатан својом скромношћу и ако је свачим снабдевен што је животу потребно. Он има и школу, и цркву, и полицију, и пошту, и механу, и дућане и интелигенције и радника и свега што једном таквом скупу људи треба. Тачно у 7 часова бесмо у М. Пеку. Мајданпечко насеље дели се на: Варош- у средини, Пемски крај- уз реку Мали Пек, Шашка,Цигансак мала и Код Кузнице. М. Пек има чудмовату историју. По поткопима и другим траговима може се рећи да су га још Римљани експлоатисали, а исто тако и Срби у Средњем вњку. И Аустријанци су када заузеше Србију од Турака у првој половини 18-ог века вадили одавде бакар. То су исто радили после њих и Турци до Кочине крајине, доцније запустили и9 тако је трајало све до 1847. године када га поче експлоатисати српска джава. Но после многих имена и прелажења из државних руку у приватне и обратно, што има дугу и не баш похвалну иторију, најзад пређе у руке Белгијског Безименог Друштва за експлоатацију руда, које упркос уверавању од стране наших стручњака да је М. Пек исцрпљен вади и дан дањи из њега бакар и трши грдан новац, на даље развијање рада. Оно подиже ливницу најновијег система, која је како веле друга у свету од те врсте, и која ће коштати преко милиун динара. По белешкама мога колеге Г. Марјановића М. Пек на терену исконског шкриљца, а мање је палеозојски заступљен, од мезозојског имамо представника само у креди. Када погледамо геолошку карту Краљевине Србије видимо да је кречни терен у мајданпечкој долини управо језеро на копну исконског шкриљца. У том терену има и еруптивних стена и дилувијалних и алувијалних наноса. Но за нас је најважније мноштво минерала: куприт ( Cu2 O ), малахит ( Cu CO3 + Cu (OH)2),азурит (2 Cu CO3 + Cu (OH)2), халкосин (Cu2 S), ковелин (Cu S), халкопирит (Сu Fe S2). Из ових минерала и данас се топи бакар.Истина је да је проценат много мањи у Бору, јер док у Бору и не мисле да топе руду са 2 – 3 % бакра, дотле су овде и са тим задовољни. Сем поменутих минерала, овде има и неких гвоздених руда из којих се пре тридесет година добијало гвожђе. И гвоздене и бакарне руде нису овде онако чврсте и континуиране као у Бору, већ је то више или мање растресит материјал, у коме има на 1000 кгр. 1 грам чисто злата. Беше недеља када радници не раде па када стигосмо пред кафану на пијацу, или како место назва један Немац, рударски инжењер у М. Пеку – “Unter den Linden”,јер је засађено липама и служи као променада у М. Пеку, као и истоимено место у Берлину – видесмо потпуну циганску капелу уз коју играше у правом смислу речиу шарено коло разноструког мајданпечког становништва, о коме нам даде онако лепу слику Бранислав Нушић у својој причи „ Кикадонска посла“.Кад сиђосмо с коња, а заседосмо за сто под једном липом да се одморимо, имађесмо право уживање у весељу овог чудног друштва састављеног из људи од којих су неки видели чак и Јапан и Бразилију, и који беху весели у разним ступњевима и наравима, од „мртвих“ пијаних до „ћефли“ веселих и од оних који хоће да се бију до оних који воле да се љубе. Све то слило у једну гужву да јој кафеџија са свима момцима једва хвата прави крај и конац. Беше и смешно и шаљиво ово весело шаренило. 27-ог јуна 27-ог јуна беше понедељак. Када смо устали и изашли у механу још затекосмо једну масу радника, која тера „плави понедеоник“. То су радници који овде носе специјални назив „барабе“, којима свагда недеља траје по два дана. И ако смо били врло уморни и те ноћи тврдо спавали, ипак смо их од времена на време чули, нарочито пред зору,када већ сан није тако тврд. До подне смо, благодарећи доброти г. директора мајдана, разгледали топионице, хемијску лабараторију, и стару топионицу која је остала из доба када је држава овде радила. После подне прегледали смо грађење нове топионице, ваздушну железницу и рудник. Силан се посао овде ради. Преко хиљаду радника налази овде посла свакога дана. Радници су у М. Пеку различите народности и са различитих страна. Срба из Србије сразмерно је мало, а највише је Румуна, т. зв. Буфана. Буфани (женскиње Буфанице и Буфанке) су као што смо већ поменуо Румуне који долазе у М. Пек из Угарске из места Уј-Молдава. Њихов је специјалан рад рударство и због тога се називају и окнари (рудари) и угљарство (карбонарија) због чега се називају још и карбонари (угљари). До скора су у М. Пеку они били једини мајстори за грађење дрвеног угља, а од скора су им у том почели правити конкуренцију Срби угљари из Пиротског округа. Других румунских радника, сем Буфана, у М. Пеку нема. Буфани се одликују ношњом од осталих Румуна у Србији. Њихове су кошуље куд и камо ишараније везом. Кецеље које носе њихове жене спреда и позади састоје се управо из шарених вунених конаца који се спуштају за дужину кецеље, а само при врху ти конци за ширину једне шаке и нешто више преткани. Буфани као и сви остали Румуни Србије славе славу, коју они зову празник. Бележим још и то да када Буфани почну да играју у колу, нико не сме до коловође да се ухвати док се не ухвати његова драгуцана (девојка са којом се воли). У М. Пеку радници не славе св. Варвару, као што је славе сви рударски радници на другим местима Србије, већ славе Петров-дан. Неки кажу да је то због тога што је Петров-дан био слава кнеза Александра Карађорђевића, под којим је започело рударство у М. Пеку, а други веле да је тај дан месна заветина…“
Преузето из путописних белешака др Тихомира Ђорђевића „Кроз наше румуне“Издата у Београду 1906 године у Београду, Стране 81 – 83
Majdanpek - online učionica istorije 