До 1853.године Мајданпек није имао никаквог статуса: нити је био село, ни град, већ велико градилиште, веће од сњвих заједно у Србији. Због присуства великог броја радника, иностраних и домаћих, званих и незваних, доведених о државном трошку и долуталих из белог света, из свакојаких побуда, ваљало је пре свега осигурати безбедност живота и рада становништва, а исто тако и државну имовину огромне вредности. Онда је највише била угрожена злонамерном паљевином, с обзиром на већина грађевина била од дрвета. Осим тога требало је се борити против крађа и провала, а њих је морало бити с обзиром на величину градилишта и скуп људи запослених на њима. Када су почетком 1852. године учестале крађе, министарство унутрашњих дела наредило је окружном начелнику из Неготина, да у Мајданпеку пошаље свог помоћника и начелника среза у Милановцу „ ради пронађенија тамо наодећих са крадљиваца и будућег утамњенија такови“.
Плашећи се да Мајданпек не постане стециште скитница и пробисвета, министар Јанковић опомиње већ 1851.године управу предузећа: „Да се особито бди над обштом беѕопасностију и целокупностију свију добара правитељствени… Да се при томе пази на долазеће у Мајданпек и пролазеће кроз њега људе, како не би могли беспосличари, скитнице и други рђави људи наћи онде себи пребивалиште и бити на терету и штети места… да се пази на свакога који у Мајданпек долази и да се беспосличари и скитнице из њега терају“. И наредне године министар се поново враћа на питање безбедности предузећа и његовог становништва: „ Да се пијанице, протераници и из белога света скитнице у Мајданпеку не задржавају и још мање ухљебљеније добијају… Да се мир и поредак набљудава и преступоници мира и поретка строго казне… Да се бди над безопасностију толики правитељствени постројенија“.
Министрова упозорења имала су свакако свог разлога. Предузеће је било веома оскудно у радној снази, па је примало на посао свакојаке људе. Није се могло избећи, да међу дошљацима не буде беспосличара одн. скитница па и преступника, који могу угрозити безбедност у насељима. Управа предузећа није имала службу која ће се бринути о безбедности, одн. пазити на кретање људи. Овакво стање у предузећу убрзало је одлуку, да се у Мајданпеку уведе полицијска служба и на тај начин обезбеди насеље и његово становништво, а пре свега државна добра. Како су полицијску службу имала само већа градска насеља у Србији, окружне вароши, кнез је на препоруку државног савета олучио, да се Мајданпек прогласи за окружну варош. Уредба о томе објављена је одмах у Српским новинама (1853., бр. 82 од јула 18 јула), а касније и у зборнику закона и уредба књажевства Србије, књ. VII, 1854.
Према овој уредби ставља се „варош Мајдан – Пек у категорију окружне вароши“, а рударска управа обављаће функције окружног начелства. Управитељ предузећа је у исто време и окружног начелства. Управитељ предузећа је у исто време и окружни начелник. Он и даље остаје чиновник министарства финансија. Полцијску службу вршиће међутим „ један полицајац “, лекарску „физикус“. Обојца ће бити чиновници министарства унутрашњих послова. Пре доношења ове уредбе, лекар је био чиновник предузећа, одн. министарства финансија. Лекар и полицајац, самим тим што су чиновници министарства унутрашњих послова, улазе у управу предузећа. Осим тога уредбом је наложено управи, да обавља и послове „суда примиритеалног“. У колико судски спорови нису у надлежности општинских судова, онда по њима суди окружни суд у Неготину.
Истини за вољу треба рећи, да је Мајданпек са насељима, особито оним у долини Малога Пека, заиста пружао утисак ако не великог а оно значајног индустријског града, јединственог не само у Србији већ на Балкану. Горњи Мајданпек као главно насеље предузећа имао је изглед ондашњих већих градова у Србији. Куће су прављене према утврђеном плану градње. Постојале су улице : доњи сокак, пијаца, црквена улица, сокак Шашка, кузничи сокак, под Старицом, пемска мала, поштанска улица и један сокак који се 1881. звао енглески. Низводно од горњег Мајданпека ређале су се „зданија“, велика посњтројења и грађевине за производњу и прераду гвожђа одн. бакра: топионице, ливнице, самоков, пржионице руда, пробирница, машинска радионица, ћумуране, итд. Од великих грађанских „зданија“ вреди поменути поштанску зграду и велики магацин за храну, са спратом. По свим насељима подизане су зграде од општег значаја као што су угоститељске, трговачке и занатске радње.
Преузето из књиге- др. Василија Симића „ Изградња Мајданпека и његово насељавање 1849- 1857. Издата у Бору 1982. године преузети текст са стране 61-63
Majdanpek - online učionica istorije 