Забавни живот у Мајданпеку у XIX веку

И поред тога што су услови живота у Мајданпеку били тешки, повремено и сурови, где било да људи живе, и под било каквим приликама, буде трнутака, када се хоће и разоноде. Покушаћемо, макар и укратко да кажемо нешто о томе како су се у Мајданпеку људи забављали. Ваља одмах рећи да ондашње разоноде никако нису биле слчне садашњима. Савремено потрошачко друштво направило је од забаве најуносније послове. Данашњи забавни живот у Мајданпеку, према малој уџерици од собе и кујне, са почетка Шашке улице, подигнутој половином прошлог века.У старом Мајданпеку места свакидашњег провода или забаве биле су механе. Било их је по свим насељима. У њима се обилно точило вино и ракија по приступачним ценама, с обзиром на близину винородне Крајине и шљивом богатих области Млаве и Звижда. А међу рударима уопште узев, било је доста „таких“ поклоника вина и ракије. Последње године изградње предузећа у Дебелом лугу била је подигнута чак и пивара. У крчмама становништво Мајданпека пре је хтело да у пићу утопи мучну свакидашњицу, него ли да се весели, јер тамо живот никада није био весео. А када су пијани одлазили кућама,чест и четвороношке, то је онда била разонода за оне што су посматрали. Пијанчили су многи: руководиоци и радници, инжињери, чиновници, пословође и радници, и ако је то било кажњиво по дисциплинском закону.Било је међутим и истинске разоноде за све становништво Мајданпека, скромне али ипак забаве. То је била плех- музика, чији је оркестар био састављен од смолничких рудар. Празничним данима оркестар је свирао на јавном месту, вероватно на пијаци, како је то иначе било уобичајено још почетком нашег века по свим градовима са плех-музиком. Свакако је ова музика свирала и на игранкама свадбама или каквим било свечаностима, но о томе нема података.Од савременика је описана само једна свечаност у Мајданпеку када су полагани темељи топионице бакра. То је било на духове  24. априла (по старом календару) 1851. године. Свечаност је била заказана за пет часова после подне. О томе је писао новинар Србских новина: „Окнари су били у паради и музика је свирала, када је попечитељ финансија г. Паун Јанковић са чиновницима рударским дошао“. Над ископаним темељима топионице бакра начелника рударског одељења Норберт Сојка поздарвио је министар речима:„Молим Ваше Високородије у име свију рударски чиновника и рудара, да се место Његове Светлости Господара и Књаза нашега Александра Карађорђевића, понизите уложити у темељ градеће се бакарне топионице темељни камен, нашто Вам и предајем зидарски алат, као чекић, да њим знатно ово предпријатије подкрепите, и мистрију, да њом обшту снагу спојите. Затм преда г. начелник г. Попечитељу и један докуменат, који се имао узидати у зид исте топионице“.Министар је примио повељу, затворио у стакло и ставио „у издубљени камен… каменом одозго поклопи, малтером замаже и зазида“, да потомци Срби, докле се планине са долинама не сравне, знају, када се прва бакарна топионица србска градила“. Повеља се још и сада налази негде у рушевинам темеља бакарне топионице на месту Бакарница. У случају чишћења долине од рушевина треба ово имати на уму и извадити је неоштећену.После званичног акта почело је весеље. „Банда је окнарска свирала, зидари су брзо ону част темеља из земље подигли. Ту је било пуцања и из пиштоља и камени топова, то су се брда и долине од њи разлегале, а срне и јелени, који су донде мирно у планини живели, разбегли се“. Увече је била приређена вечера за званице. „По вечери дошли су и окнари, по обичају са лампама, поставили се у полукруг под нашом зеленом сеницом, тако да је цео простор пред њом био осветљен, и почеше прикладно певати рударске песме, које кажу да је отечство окнара свуда, гди се рудна жица наћи може. Музика је опет свирала, топови још пуцали. Са су се наизменице започеле песме и игре народне. Свака се при том народност показала, и то уобште све лепо, и тако да смо под слободним небом прави театар имали; овде је било Срба, и Пољака, и Чеха, и Словенаца, и Влаха и Немаца и Маџара“.У оно време било је уобичајено да рудари на овај начин поздрављају рудничке госте.   Текст преузет из књиге др. Василија Симића „Изградња Мајданпека и његово насељавање 1849-1857.“ Издата у Бору 1982. године, страна 163- 165